Шампиони

НАЈБОЉИ СРПСКИ СПОРТИСТИ УВЕК У НАЦИОНАЛНОЈ РЕВИЈИ
Школа живота и врлине
Водио је последње вести на српском у Радио Приштини, у јуну 1999, пред још једно српско Велико Чекање. Ако Бог да, водиће и прве следеће, кад за то дође дан, кад куцне час. И у Београду он је угледни радијски новинар, уредник, углавном у спортској рубрици. У „Националној ревији” ради интервјуе са људима из спорта, годинама. За ову прилику, за стоти број, присетио се многих од тих разговора са великим шампионима, околности у којима су вођени, као и неких упечатљивих порука

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива НР

Дани позног лета умеју да успоре, да се развуку тромо и натерају нас да се осврнемо иза себе и у колонама успомена, којих је Национална ревија препуна, потражимо понеко лице или реч које су нам оставили као стару слику по којој ћемо их памтити.
Неког далеког лета такве речи нам је даровао легендарни Бора Станковић, чије нијансе на савременом кошаркашком портрету још увек делују живо. Успорен уморним ногама у свом дому на Бановом брду и успоменама које умеју да повреде усамљеност, причао је са осмехом како су он, Шапер, Небојша Поповић и Аца Николић, утврдили обруче који и сада чврсто стоје, причао је са сетом о супрузи, о свету који се мења онако како не желимо, а да томе ми сами највише доприносимо.
Годинама касније одазвао нам се човек који је наставио његовим стопама и још увек у Међународном олимпијском комитету има снажан ауторитет. Ненад Лаловић дели Борин став када за Ревију каже: „Савремени свет већ дуго почива на ласкању самом себи и претераној самоуверености.” Не крије понос када узвикне да је српски спорт чудо које се не да објаснити новцем, ни измерити логиком, али да све наше слабости стају у једну реч – дисциплина!
Сличан став је још у својим славним играчким данима стекао Влада Вујасиновић, стена од ватерполисте, који је за Националну ревију потврдио да човек, ако има таленат, мора да буде упоран и да не сме да одустане: „Главно правило је да нема колебања!”
„Само такви могу до врха” – као да са стране додаје његов генерацијски сапутник, Дејан Савић, славом овенчан као играч и као селектор, који нас је после олимпијског злата у Рију уверавао да „култ репрезентације, засноване на јаким личностима и стварном патриотизму, доноси резултате које имамо, упркос свему што немамо”.
То би исто могли да потврде чланови оне златне генерације српске мушке одбојке, коју је на специфичан начин предводио Никола Грбић, некада супериорни техничар, већ годинама сјајни тренер. На заласку играчке каријере за Ревију је говорио о својим утисцима: „Много зависи од васпитања и менталног склопа. Само неко ко даје себе на граници крајњих могућности, може напред.” Додао је да се нагледао врхунских талената који су завршавали као просечни играчи у својој охолој самоуверености.
„И можда извесни стицај околности”, тихим гласом додаје мирно око и прецизна рука ненадмашног стрелца Јасне Шекарић, која нас је после бројних успеха, подсетила на свој стицај околности. Наиме, у школски стрељачки тим нико није хтео, па ни она. Онда су једног дана отворили дневник са задње стране и прочитали имена оних који су морали да прихвате ту обавезу. Била је прва на списку. Под тим морањем, освојила је у каријери више од 90 медаља.

ОПТИМИЗАМ НИЈЕ ДОВОЉАН

Славног кошаркаша Дејана Бодирогу нису присиљавали да постане шампион. Он је био рођен за ту улогу. Са стилом отменог ратника, где год да се затицао, остављао је траг победника и показивао да има јасан став о свему.  Својевремено је за Националну ревију изјавио да нам извесна провинцијалност, импровизација и несложност нису добри сапутници, али је исто тако додао да би оно чему смо изложени последњих деценија мало који народ поднео боље од нас.
Сличну емоцију, са јаким завичајним набојем, после свог грчког периода, у ком је седео на клупи „Панатинаикоса”, изнео нам је сјајни кошаркашки тренер Жељко Обрадовић, док је у једној београдској башти прелиставао последњи број Ревије: „Све ми је овде лепо – град, улице, сунце, људи, сусрети са пријатељима, оно што једем и пијем, жамор језика. Свега сам жељан.”
Завичаја је често био жељан и његов прослављени колега Светислав Пешић, који нам се одазвао након што је поново прихватио улогу селектора репрезентације, са којом је овог лета заблистао сребрним сјајем на шампионату света. У тренуцима највећег славља популарни Кари уме да буде оштар у својим опоменама: „Победе могу постати привид, а порази могу бити лек.” И додаје да још нисмо схватили шта се то променило у сржи епохе, да још трагамо за собом и важним елементима свог идентитета, своје праве мере. „Није довољан оптимизам”, поручује нам, „важне су одлуке.”
Промене у времену умела је добро да протумачи, још у доба када се успињала ка врху, актуелна светска шампионка у скоку у даљ Ивана Шпановић Вулета. Тада нам је самоуверено говорила: „Живимо у времену лажних богова и њихове бескрајне саможивости. Солидарност и брига за опште добро проглашене су особинама губитника. Нема се шта рећи о људима који се стиде онога чиме су се поносили Тесла, Андрић или Оља Ивањицки.”
Призив таквих горостаса чуо је младић који је рођен у Анахајму (САД), који је дипломирао економију на Берклију и имао све услове да у Америци стекне славу као пливачки шампион. Причао нам је Милорад Чавић о томе, уочи оне чувене Олимпијаде у Лондону, о свом детињству и зашто је одлучио да се бори за славу земље својих предака, у тренутку када су многи у Србији од ње одустајали, свестан каквим ризицима упућује изазов.  
Одговор који би се могао и њему приписати дала нам је изврсна теквондисткиња Милица Мандић, која је на страницама Ревије, припремајући се за Олимпијске игре у Рију, изјавила да је веровање, први корак на путу остварења.
Један од најбољих светских ватерполиста икада, Филип Филиповић, умео је да нам каже да је захвалан људима који су му помогли да схвати шта у животу не треба постати и да нам недостаје свест о вредностима онога што имамо.

ВИША ИДЕЈА, ДРУКЧИЈА ЖЕЉА

Било је задовољство слушати Дејана Станковића, тадашњег фудбалера „Интера” а сада успешног тренера. Чекајући на лет из Милана ка Београду, причао нам је о томе какав га осећај радости обузме када у даљини угледа светла Београда и како је тај сјај неупоредив са било којим другим градом на свету.
И сјајни тениски стручњак Богдан Обрадовић нам је, после тријумфа са репрезентацијом Србије у Дејвис купу у Београду, указао на то да имамо нешто изузетно, неку моћну једноставност и прилагодљивост, вишу идеју, другачију жељу. Али, да све то није дивља воћка која ће опстати сама од себе.
Сећамо се да је легендарни тренер женске одбојкашке репрезентације Зоран Терзић разговарао са нама док је аутобусом, са својим клубом у Румунији, прелазио преко Карпата путујући на првенствену утакмицу. Тада нам је рекао да ако већ пречесто истичемо и преувеличавамо своје мане, морамо бити свесни и својих изузетних врлина.
Тениски ас Ненад Зимоњић се таксијем споро пробијао Пекингом, на путу ка хотелу у ком је био смештен, док је разговарао са нама. Имао је довољно времена, провлачећи се далекоисточном метрополом, да нам појасни токове каријере и нека своја уверења. „Своје мане”, рекао нам је тада, „треба међу собом да расправимо и исправимо, а свугде другде морамо безусловно стајати иза своје земље.”
Првом Европљанину који је постао шеф струке у једном НБА тиму, Игору Кокошкову, није било тешко да издвоји време за Националну ревију, на аеродрому у Финиксу, на повратку са једног гостовања његовог тима. На питање о нашој кошарци био је сасвим јасан: „Дуго се озбиљно радило и креативно импровизовало. Када се томе додају одређене генетске и карактерне особине, да смо народ крупног раста и пркосне нарави, стичу се добри услови за напредак.”
Његова колегиница Марина Маљковић, селекторка женске кошаркашке репрезентације, признала нам је да је срећна што познаје своју земљу и што људи разумеју суштину подвига њеног тима. Њен отац, Божидар, трофејни кошаркашки стратег, када је изабран за првог човека Српског олимпијског комитета, оставио је на страницама Ревије уверење да су нам, не само као спортистима већ и као народу, поштење и стрпљење савезници, али исто тако и велики труд, знање и визионарска смелост.
Капитен фудбалске репрезентације Душан Тадић свестан је да се у свести наше јавности дубоко урезала осуда према фудбалерима. Иако тај осећај није пријатан, он га је разумео и чак је тражио користан путоказ од њега. После повратка из Енглеске у Холандију, у којој је годинама предводио славни „Ајакс”, признао је на страницама Ревије да велика очекивања јавности не треба сузбијати, него оправдати и њима хранити своју смелост, своју снагу. То је оно што, нажалост, многи српски фудбалери још увек нису досегли.
Дирљив утисак на нас су оставиле благе речи ватреног борца, каратисткиње Јоване Прековић, олимпијске, светске и европске шампионке, изречене за Ревију после олимпијског злата: „Цео мој народ је мој тихи, а снажни саборац. Са њим делим сваки корак ка подијуму. Велики је домет не изневерити ближње.”
И тако, корак по корак, низ бројеве и странице Ревије... много је оних које нисмо могли поменути, али они нам то неће замерити. Сви они су на неупоредив начин исцртали „Лепо лице Србије” и ми смо им захвални на томе. У овим спорим летњим данима, када нас број 100. тера да се окренемо за собом.

***

Последња оаза ратничког духа
„Сваке године по неколико пута догађаји нас принуде да се питамо: откуд толики српски врхунски успеси у спорту? Како с таквом сигурношћу и самопоуздањем у спорту освајамо свет – ми, малени, исцрпљени, опљачкани, оклеветани, распарчани, изранављени, расељени, ми, реформисани чудотворци преживљавања, почашћени једним доларом дневно и змијским тапшањем по рамену? Да ли је то срећни изузетак којим се потврђује невесело правило, или се управо у спорту исказују дубљи слојеви нашег народног бића, очувани испод површинских оштећења? Откуд у спорту тај смирен а чврст поглед, тај победнички осмех, та самосвест о вредности код синова оних који у великој већини не знају од чега ће живети до краја овог месеца? Какво то нејасно сећање на висину имамо, одакле потиче та необична слика коју носимо у себи и кроз спорт испољавамо?” пита се 2012, у ауторском тексту „Српско спортско чудо”, уредник „Националне ревије”Бранислав Матић. И подсећа да је велики шпански философ Хосе Ортега и Гасет сматрао да је „спорт последња оаза ратничког духа у модерном добу”. Оаза очувана упркос свему.

***

Спортисти на насловној страни
Насловну страну „Националне ревије” седам пута досад красили су спортисти. У броју 2, из 2007, ту видимо победничких плес веома младих Ане Ивановић и Новака Ђоковића. У броју 21, из 2010, на насловној страни је Јасна Шекарић. Већ у наредном броју, 22, из исте године, ту је поново Новак Ђоковић, овога пута са децом из свих српских земаља и расејања који су се окупили у кампу на Тари. У броју 30, две године касније, на насловној је венац српских шампионских ватерполиста. Године 2014. спортисти су два пута на насловној: у броју 47 најбољи ватерполиста света Филип Филиповић и његов победнички крик, а у издању за Републику Српску (број 8–9) кошаркаш „Игокее” Немања Гордић. У лето 2021, у сусрет претходно одложеној Олимпијади у Токију, на насловној страни је златна теквондисткиња Тијана Богдановић (број 86).

***

Заражени победом
„Било би превише упрошћено да се каже како разлог што Срби имају оволико успеха у спорту, док друге земље троше милионе ради незнатног достигнућа, лежи у томе што су Срби бољи и храбрији, или што долазе из једне земље која је разорена, а сада се поново саставља. Ипак, ти моменти имају велики значај”, пише лондонски „Тајмс” („Национална ревија”, 2007)

***

Тајна у људима
„Да ли иза оваквог српског невероватног успеха у спорту стоји неки осмишљени и скривени систем?” питао је Новака Ђоковића уредник Си-ен-ена.
„Систем не постоји, он би тек требало да буде изграђен”, одговорио је с осмехом Новак. „Постоје само људи. Тајна је у људима.” („Национална ревија”, 2007)